Школовање деце миграната у Србији: Жан из Бурундија сада живи у Крњачи и обожава Партизан

Због грађанског рата у Бурундију Жан (16) и Пјер (14) морали су да напусте свој дом и из те мале земље у источном делу Африке крену на избеглички пут пун неизвесности. Деле судбину милиона деце миграната. Сигурност су пронашли у Србији. По доласку у 5.000 километара далеки Београд, кога и дословно зову „Wхите цитy“, смештени су у Центар за азил у Крњачи, а о њиховом нагло прекинутом образовању бригу је преузео колектив Основне школе „Бранко Пешић“ у Земуну који искуство у раду са децом мигрантима и избеглицама баштини још од почетка мигрантске кризе 2015. године.

Зато и не чуди што су Жан и Пјер (имена су промењена због заштите идентитета) лепо дочекани и прихваћени, и што су одмах пронашли нове пријатеље у школи у којој се тренутно образује 11 ученика и ученица из мигрантске популације.

Осим што су му одмах показали град, Жана су нови другови, како сам каже, прихватили као да га познају читав живот. Посебно им се допало што је он одличан кошаркаш, што је у земљи кошарке, каква је Србија, најбоља могућа препорука.

„Тренирам у Партизану, обожавам кошарку, и то је моја будућност“, каже нам Жан на мешавини енглеског и српског и, не без поноса, додаје да ће за два или три месеца месеца научити наш језик довољно да се само на њему споразумева. То је за њега посебно значајно јер жели да настави да живи и школује се у Србији.

И Пјер истиче да су га нови другови лепо примили, али му је најснажнији утисак био, и на томе би могли да му позавиде многи вршњаци, што је матеметика у осмом разреду у Србији, како је објаснио, „мање компликована“ од онога што се у том узрасту учи у Бурундију.

Тајна можда лежи и у томе што деца у његовој земљи основну школу похађају већ од пете године, па Пјер практично има две године више математичког знања и искуства у односу на своје вршњаке у Србији.

Први пут видели снег

Своју будућност он види у Француској – најпре због француског језика, који је поред кирундија званични језик Бурундија – где намерава да похађа архитектонску школу, док је његова сестра одлучна да остане у Београду и студира француски.

Осим по „лакој“ математици, Србију ће памтити и по још нечему.

„Овде сам први пут видео снег и грудвао се, а успео сам и да се прехладим“, каже Пјер.

На путу од Крњаче до Земуна Жак и Пјер сусрећу се са још једним изазовом, градским превозом, а да би се у томе снашли посебно им је помогла њихова наставница српског језика Љиљана Пањковић.

Она каже да, иако долазе из земаља у којима је углавном латиница званично писмо, инсистира на томе да деца избегла у Србију усвоје прво ћирилицу, највише због тога што користе градски превоз, а на аутобуским стајалиштима имена станица су на ћирилици.

Децу је најлакше научити читање и писање, али је, знају сви који су покушали да науче српски, граматика посебан изазов.

„Основно је, с обзиром на то да су самостални и да немају пратњу када се крећу кроз град, да науче основне језичке појмове који су потребни и њиховим породицама. Оснажујемо их да учењем језика помогну и себи и својим, најчешће вишечланим породицама са много деце, јер неко мора да зна језик да би се, ако затреба, обратио лекару у Центру за азил или да би отишао у продавницу“, каже Пањковићева.

Она кроз смех истиче да је имала идеју да ће након што заврши студије предавати српски као матерњи језик, али да се случај постарао да то уопште не буде тако.

Захваљујући ситуацији у којој се нашла и деци са којом ради, научила је да треба да говори спорије и да користи краће реченице, како би је деца боље разумела, успут учећи и како да користи све доступне програме за превод.

Пошто учи и децу, српске држављане, која су се у Србију вратила по Закону о реадмисији, и интерно расељену децу с Косова која не знају српски, на њеним часовима веома је динамично.

Инклузија деце миграната

„Имамо дете које говори албански са врло лошим изговором српског, дете са албанског говорног подручја које је дуго било у Немачкој па заправо говори немачки, ромско дете коме српски није матерњи, а ту су и кирунди, свахили, арапски, француски, енглески, и ја све њих треба да научим српски. Некад мало више користим руке и ноге да бих објаснила неку реч“, прича Љиљана Пањковић кроз смех.

За разлику од осталих европских земаља, у Србији деца мигранти не уче српски на припремној настави у центрима за азил и у прихватним центрима, јер се у нашој земљи примењује инклузија деце без раздвајања у посебна одељења.

„Такав систем који је осмислило наше Министарства просвете, науке и технолошког развоја (МПНТР) је бољи за децу, јер када изађу из центара имају осећај да живе нормалнијим животом, ако би то тако могло да се назове, јер дете које је навикло да нормално иде у школу мање боли то што је у туђини. Тај потез је добар, иако је тежи за наставника и можда тежи и за дете, али мислим да је ситуција здравија и нормалнија за дете, да буде одмах у школи, макар научили само неколико речи дневно“, каже она.

Као најзначајнију ствар коју је научила у раду са том разноврсном дружином наводи да су деца, одакле год долазила, увек и само деца, да им је потребно да се смеју, да воле да избегавају обавезе, али и да траже да успостави ред и ауторитет, и да се ни по чему не разликују од својих вршњака.

Ненад Ћирић, директор Основне школе „Бранко Пешић“, каже да је од почетка образовања деце миграната и избеглица највећи изазов био језичка баријера.

Наглашавајући одличну сарадњу са Министарством просвете, Комесаријатом за избеглице и миграције и невладиним сектором, Ћирић истиче да свако дете из Центра за азила у Крњачи има ученика-ментора задуженог да му помогне.

Догађало се, каже, и супротно, да деца мигранти и избеглице која су била приморана да пређу сама и по неколико хиљада километара и која су због тога одрастала преко ноћи – постану ментори деци из Србије, јер су током тог пута постали зрелији и одговорнији.

Према подацима МПНТР, од школске 2015/16. године, између 97 и 98 одсто деце миграната и избеглица укључено је у образовни систем Србије.

Настава у 16 основних и 10 средњdих школа

У току ове године деца мигранти наставу похађају у 16 основних и 10 средњих школа, а у једном вртићу организован је припремни предшколски програм.

У нашим школама до сада је учило, дружило се и за бољу будућност се припремало више од 5.000 деце миграната.

Европска унија (ЕУ) је највећи донатор Србије у управљању миграцијама. Од средине 2015. године, када је почео повећан прилив миграната у Србију, ЕУ је донирала више од 130 милиона евра. На тај начин ЕУ је обезбедила хуманитарну помоћ и заштиту миграната, а посебно деце, адекватне услове смештаја и живота у прихватним и центрима за азил, укључујући храну, здравствену негу и образовање и помоћ локалним заједницама у којима су смештени мигранти како би се ојачала социјална кохезија. Осим тога, ЕУ помаже Србији при управљању границама и борби против трговине људима и изградњи капацитета институција Србије које су укључене у управљање миграцијама.

Да сва та помоћ није узалудна сведоче управо Жан и Пјер, којима је захављујући тој помоћи омогућено да живе пристојно и квалитетно се школују. Рат им је одузео много тога, али не и оно најважније, њихово уверење да ће образовањем и марљивошћу створити сигурну будућност за себе.

Пјер ће је тихо и ненаметљиво, али прецизно и чврсто утемељено, како и приличи будућем архитекти, градити међу пројектима здања која тренутно постоје у најзначајнијој бази градитељских планова – његовој креативној машти.

Са Жаном, бар по ономе што нам је показао на растанку, нема дилеме. Његов шут са полудистанце је сигуран, игра у одбрани чврста, а за сам крај ту је и његово најјаче оружје – три поена за будућност у Партизану, а можда једног дана и у репрезентацији Србије.